Львов – столица Украины?

А собственно, почему бы и нет? Не знаю как Ющенко, а Виктор Балога вообще был бы не против если бы столица Украины была в Мукачево. Ведь не даром же он столько лет уже подкармливает русинских сепаратистов. Лично мне, в принципе эта идея нравится, меньше бы автомобилей в Киеве было,  офисов и рогопилов. Однако, проблема в том, что перенос столицы в любом случае в нашей ситуации означает то, что будет две столицы,  две Украины, а возможно и не одной. Это вам не «Евро-2012» с ее двумя украинскими столицами. Ниже приведенный текст был опубликован в газете «Сербская политика», степень его достоверности – неизвестна. Но – к весне просыпаются не только мухи, но и не менее вредоносные идеи.

«Западный военный альянс уверен в будущем развале Украины, утверждает румынский генерал Иоан Талпеш у интервью, которое на прошлой неделе было опубликовано в Бухарестстском издании „Журнал национал”. Талпеш, который в своё время работал на посту директора румынской службы безопасности, а потом и советником президента по вопросам национальной безопасности, своими словами подводит к тому, что блок НАТО не только уверенно «раскрыл над Украиной свой зонт», но и планирует перенести столицу бывшей советской республики из Киева во Львов.

Зонтик над половиной Украины

Талпеш утверждает, что недавно беседовал с одним из «высших функционеров НАТО» и последний отметил, что снятие с Киева столичного статуса и наделение этим статусом Львова — это своеобразное наказание Украины за недавний шпионский скандал, в котором были замешаны румынский офицер Флоричел Аким и гражданин Болгарии Петр Зикулов. Вышеупомянутые двое были арестованы 4 марта у Бухарестсте с подозрением, что они продавали Украине, а значит вероятнее всего и России, особо засекреченные сведения о деятельности альянса. По этой причине, официальный Бухарестст ещё 2 марта отказался принять украинского военного атташе.

На грани раскола

Как отмечается в прессе, генерал Талпеш относится к той категории людей, которые следят за своими словами и не спешат с заявлениями, поэтому неудивительно, что его рассказ о „зонтике и Львове” получил большой резонанс, особенно в Киеве. Представители Украины (вместе с грузинами), в частности, несколько дней назад были исключены из списка гостей весеннего юбилейного саммита НАТО в Страсбурге. В свете недавнего заявления об обновлении программы сотрудничества Североатлантического альянса и России,это означает, что украинское руководство, а именно команда президента Виктора Ющенко, может забыть о своём желании об ускоренном вступлении в западный военный союз,в то время как это было одним из главных программных пунктов его партии при создании политического имиджа во время „оранжевой революции” 2004 года.

Что ситуация на Украине близка к грани вооружённого конфликта подтвердил несколько дней назад и бывший посол США у Киеве Стивен Пфайфер. В своём анализе для работающего в Америке „Совета по международным отношениям” (институт, имеющий сильное влияние на формирование политики Госдепартамента и Белого Дома) Пфайфер заключает: „Украина находится накануне президентских (в начале 2010 года), а возможно и внеочередных парламентских выборов, которые будут проходить в условиях экономического и финансового кризиса. Данная ситуация несомненно поднимет наверх вопрос статуса русского языка, геополитической ориентации Украины или статуса Севастополя, Крыма и Черноморского флота. Всё это – вопросы, которые представляют реальную опасность с точки зрения распада страны на две части – восточную и западную”, заключает американский дипломат.

Тем не менее, наиболее интересным из перечисленных вопросов является вопрос о переносе столицы. Однако, трудно представить, каким образом, именно военный альянс смог бы повлиять на принятие данного решения а не,скажем, жители обоих городов, да и всей Украины. Одно несомненно, львовский климат для НАТО намного благоприятнее киевского. Эта часть Украины всегда имела исторические связи с Центральной и Западной Европой. С 1349 по 1772 года она входила в состав польско-литовского государства Речи Посполитой. После первого раздела Польши и до Первой мировой войны Львов под названием Лемберг, входил в состав Австро-Венгерской империи. После распада империи Львов снова был возвращён в состав Польши, а по окончании Второй мировой войны вошёл в состав Украинской Советской Социалистической Республики. Именно в этой части страны президент Ющенко и имеет наибольшее число сторонников.

Львов при определённых обстоятельствах и мог бы стать столицей, но только некоего нового государства. Например, Галицкой губернии, которой он был центром, в период с сентября 1914 года до июля 1915 года, или как административный центр Западно-Украинской Народной Республики, которая существовала в течение непродолжительного отрезка времени в ноябре 1918 года. Конечно, это всё возможно только в том случае, если в соответствии с заявлением Пфайфера, Украина распадётся на два государства.

Государства без влияния

На сегодняшний день данное разделение, к сожалению, поддерживают многие государства по всему миру, да и в самой республике, и это без малейшей оглядки на то, что для самих украинцев данный распад возможно станет ещё трагичнее, чем развал бывшей Югославии для населявших её народов. При этом, при разделении на карте мира появятся два новых субъекта – восточный, под сильным влиянием России, и западный, в политике которого определяющую роль будут играть США и, что не менее вероятно, Германия и Польша. В любом случае, оба новых государства, каждое само по себе, и с точки зрения территории и с точки зрения величины населения, вряд ли будет играть мало-мальски важную роль в европейской политике.

И наконец, распад Украины означал бы, что вышеупомянутый „зонтик НАТО” раскрыт по меньшей мере над одной из её частей – западной. Не стоит сомневаться что реакция России в данном случае будет довольно резкой и может закончится включением восточной части Украины в состав Российской Федерации, о чём заявляют прорусские националисты. В любом случае, Москва вернула бы под своё крыло Крым, что означало бы усиление её влияния в черноморском регионе. Вряд ли такой исход событий пошёл бы на пользу альянсу НАТО.

Текст представила Српска политика

Перевод с сербского для dverisrpske.com

____________________________________________
НАТО сценарио за распарчавање Украјине

Западна војна алијанса спремна је да распарча Украјину, поручује румунски генерал Јоан Талпеш у интервјуу који прошле недеље дао букурештанском листу „Журнал национал”. Талпеш, који је својевремено био директор румунске обавештајне службе, а потом и саветник председника за националну безбедност, наводи да је НАТО спреман да изнад Украјине „раскрили свој кишобран”, али и да премести престоницу бивше совјетске републике из Кијева у – Лавов.

Кишобран за пола Украјине

Талпеш тврди да је недавно разговарао са једним „високим функционером НАТО-а” који му је пренео да би одузимање престоничког статуса Кијеву и додељивање истог Лавову била својеврсна казна Украјини због недавног шпијунског скандала у који су били уплетени румунски официр Флоричел Аким и бугарски грађанин Петр Зикулов. Поменута двојица ухапшени су 4. марта у Букурешту под сумњом да су Украјини, а највероватније и Русији, продавали строго чуване тајне алијансе. Подсетимо да је Букурешт још 02. марта отказао гостопримство украјинском војном аташеу.

На граници раскола

Како преносе медији, генерал Талпеш спада у људе који добро мере своје речи и не залеће се у изјавама, стога не чуди што је његова прича о „кишобрану и Лавову” примљена са највећом озбиљношћу, посебно у Кијеву. Украјина је (заједно са Грузијом), наиме, ових дана избрисана са списка гостију за пролећни јубиларни самит НАТО-а у Стразбуру. Однедавно обнављање пуне сарадње алијансе и Русије, такође, значи да ће украјинско руководство, тачније екипа председника Виктора Јушченка, морати да стиша амбиције о убрзаном учлањењу у западни војни савез, а што је био један од њихових главних адута у грађењу политичког имиџа у време „наранџасте револуције” 2004.

Да је ситуација у Украјини близу границе пуцања потврдио је ових дана и бивши амбасадор САД у Кијеву Стивен Пајфер. У анализи рађеној за амерички „Савет за међународне односе”, институцију са великим утицајем на формирање политике Стејт департмента и Беле куће, Пајфер наводи: „Украјина се налази пред председничким (почетак 2010), а можда и ванредним парламентарним изборима, који ће се одвијати у околностима економске и финансијске кризе. Оваква ситуација на површину ће сигурно избацити питања попут статуса руског језика, геополитичке оријентације Украјине или статуса Севастопоља, Крима и Црноморске флоте. Све то ствара реалну опасност од распада земље на два дела – источни и западни”, закључује амерички дипломата.

Ипак, најинтересантнији у целој причи јесте део о премештању престонице. Тешко је претпоставити како би алијанса могла да утиче на једну такву промену а да се о њој, пре свега, не изјасне житељи два града, па и целе републике. Једно је сигурно, клима је у Лавову за НАТО много повољнија него у Кијеву. Овај део Украјине је историјски везан за централни и западни део Европе. Од 1349. до 1772. припадао је пољско-литванској држави (Жеч Посполита). После прве поделе Пољске па до Првог светског рата Лавов је, под именом Лемберг, био део Аустроугарске царевине. По распаду црно-жуте монархије поново улази у састав Пољске, а по окончању Другог светског рата дефинитивно постаје део Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике. Управо у овом делу земље председник Јушченко има и највећу подршку бирача.

Лавов би у одређеним околностима и могао да постане престоница, али само неке нове државе. Можда Галицијске губерније, као што је био у периоду између септембра 1914. и јула 1915, или као административни центар Западно-украјинске народне републике, што је, накратко, био у новембру 1918. Наравно, све то уколико би се, према слутњама амбасадора Пајфера, Украјина дефинитивно распала на две државе.

Државе без утицаја

Овакву поделу данас, нажалост, подржавају многи у свету, па и у самој републици, без обзира на то што би она Украјинцима донела тешке ломове, можда трагичније и од оних виђених током распада бивше Југославије. Сем тога, поделом би била створена два нова међународна субјекта – источни, под јаким утицајем Русије, и западни, у којем би главну реч водиле САД и, највероватније, Немци и Пољаци. У сваком случају, обе нове државе, свака за себе, и поред величине територије и бројности становништва, тешко да би у европским размерама представљале значајније политичке чиниоце.

На крају, распад Украјине значио би и да се горе поменути „кишобран НАТО-а” простире само на један њен део – западни. Наиме, не треба уопште сумњати у то да би реакција Русије била оштра и да би могла да се оконча чак и уласком источног украјинског дела у састав Руске Федерације, како најављују проруски националисти. У сваком случају, Москва би вратила Крим под свој суверенитет, што би означило њено још снажније присуство у Црном мору. НАТО-у такав расплет тешко да би ишао у прилог.

Текст припремила Српска политика»